PovediMe.Info - portal za decu
Ukoliko želite da primate informacije o novim dešavanjima na E-mail, prijavite se OVDE

Ludi odmor za ludo malo para

Gala&Ja

28. VI 2011.

Splavarenje Kolpom, poseta avanturističkom parku u Sloveniji, rad sa psima i mačkama, pravljenje kućica za njih, timarenje i jahanje konja, organizacija dečjih radionica, oslikavanje scenografije za jedan humanitarni koncert, upoznavanje ljudi i života u Kočevju – zvučalo je kao savršeno neobičan i zabavan odmor. Naročito kada u takvu avanturu možete zajedno sa svojim detetom, a od troškova jedino plaćate put i godišnju članarinu u Mladim istraživačima Srbije (4.200 dinara). Odmah sam prijavila i sebe i svoju četvorogodišnju ćerku na ovaj međunarodni volonterski kamp. Kupila kartu do Slovenije i Gala i ja smo bile spremne za avanturu.

Mada su mnogi moji prijatelji bili skeptični prema volonteskim kampovima, pa još porodičnim... U Srbiji postoji neka teorija da sve što je džabe treba zaobići u širokom luku.

A šta ako nas pojede medved?!

Priznajem da ni meni nije baš nije bilo jasno o čemu se tačno radi i kako funkcioniše jedan međunarodni volonterski kamp u koji su deca dobrodošla. Stvar je još više zakuvao Bojan Beronja, asistent za međunarodnu razmenu olontera  servisa Mladih istraživača Srbije, kada je na moje pitanje o interesovanju u Srbiji za međunarodne porodične volonterske kampove rekao: „Pravo da ti kažem, evo za poslednjih deset godina prijavilo se dvoje ljudi – ti i Gala“.

Nedelju dana pred put nisam ni imala vremena da razmišljam. Gomila posla, haos, ništa od priprema, ako se ne računa Galinih milion pitanja: otkud ta Slovenija, da li ćemo spavati u šumi, šta ako nas pojede medved... I onda sve zgurano u poslednji dan; i pakovanje i manična potraga za još jednom vrećom za spavanje, i još Galinih pitanja: kada ćemo više da krenemo i stignemo i budemo tamo! I gde su ti konji i psi i mačke... i medved, volela bi da ga vidi... i ne može više da čeka, ne može, jer ja sve to „sporo pakujem“. Srećom, u rukama imam detaljna uputstva organizatora: šta ne smem da zaboravim pri pakovanju, pa satnicu polazaka autobusa iz Ljubljane za Kočevje.

I onda se sledećeg sunčanog jutra probudimo u Ljubljani. Imamo svo vreme ovoga sveta. Tek po podne smo planirale da krenemo u Kočevje. Prvi i poslednji dan posvetile smo slovenačkoj prestonici. Doručak pored reke, tromostovlje, zmajčeki i tvrđava-zamak s koje kao da celu Ljubljanu vidite. I kafa na tom krovu grada, onako natenane... Pa zatim nezaobilazni dečji parkovi, kojih Ljubljana ima začuđujuće malo – kao po principu „jedan, ali vredan“. I najzad veče u Kočevju.

Zašto su šume pune?

A u kampu, pored Gale i mene, Ana (Portugal), Rič (Velika Britanija), Urkija (Španija), Jelena i Rade (Srbija). Naš domaćin bilo je Sportsko-turističko-kulturno društvo „Gaj“. Smestili su nas u dupleks u centru grada i odmah nam saopštili da su nam i njihovi teniski tereni, kuglana i ostale blagodeti na raspolaganju.

Kočevje je mali grad jugo-istočno od Ljubljane, svega devet hiljada stanovnika, stara crkva, nekoliko restorana i kafića. Pažnja ljudi usmerena je mahom na okolnu pirodu, nepregledne guste šume i sport. I kada krenete da se penjete uz obližnje brdo ka ostacima zamka, za koji je uostalom vezana legenda o nesrećnoj ljubavi Fridrihštajna i princeze Veronike, imate utisak da više ljudi sretnete tu, u šumi, nego na ulicama Kočevja. Opremljeni štapovima za penjanje, koji su meni izgledali kao skijaški, mnogi Kočevljani svaki dan planinare. Neki se čak i takmiče – ko će više puta da se popne u toku godine, a svedok je knjiga utisaka okačena ispod najvišeg drveta.

Kad ne planinare, Kočevljani pecaju ili splavare. Zato nas je Sara, naš vođa kampa, drugi dan odvela na Kolpu. Dali nam opremu za splavarenje, čamac, instruktora, objasnili šta da radimo ako se prevrnemo i pravac reka. Četiri kilometra nizvodno kroz uglavnom miran tok i nekoliko brzaka. Nismo se prevrnuli, ali je zato instruktor morao da skače u vodu do struka i izvlači čamac koji smo nasukale mi – ženski deo ekipe. A i Galu smo jedva odgovorili da ne skače u reku da se kupa. Odlična doza uživanja, sa veoma malo adrenalina. I na kraju puta čeka nas kombi sa ogromnim termosom toplog čaja, Slovenci baš na sve misle. Jedno takvo splavarenje košta između 15 i 20 evra po osobi, za nas je, naravno, bilo besplatno.

Ređali su se zatim avanturustički par, u kome smo gađali lukom i strelom i klackali se na džinovskoj klackalici, pa šetnje oko Rudniškog jezera, poseta vojnom centru u kome treniraju pse da pronalaze eksploziv, uskršnje dečje radionice, vožnje šumom do najvećeg drveta u okolini, koje jedve četvoro ljudi može da obgrli...

U društvu konja

Nakon dva, tri dana imala sam utisak da već neko vreme živimo u Kočevju. Prisan odnos sa ljudima, učestvovanje u njihovim svakodnevnim poslovima umnogome su doprineli tome.

Svako jutro se potrpamo u kombi i na put, obišli smo pola Slovenije, isprobali tradicionalna jela, ispijali borovničku, fenomenalan liker od borovnica i vina koji prave ovdašnji ljudi, nema ga u prodaji.

Farbali smo ogradu dvorišta za mačke u Institutu za zaštitu životinja, koji otkupljuje životinje iz azila, a zatim ih poklanjaju. Bili smo na dve ergele - „Mlaka“ i Posestvo „Ugar“, ova poslednja uređena „k’o na filmu“. Tu smo češljali konje, sređivali im štalu. Obišli smo i centar za stare zanate u Ribnici, gradu u kome je nekada svaka kuća izrađivala od drveta predmete za pokućstvo i grnčariju. Turisti tu mogu da vide kako se prave korpe, recimo, ali i sami se okušaju u nekom zanatu, kao što smo mi u grnčariji. Pored centra je muzej starih zanata i kula u koju su tokom srednjeg veka zatvarali i mučili žene optužene da su veštice.

Poslednja dva dana naš zadatak je bio na oslikamo platna za scenografiju humanitarnog koncetra koji je trebalo da bude u sportskoj hali u Kočevju. Crtali smo kućice, drveće, cveće i nebo za dvogodišnjeg dečaka obololeg od paralize, kome je koncert bio put do novih kolica. Briznula je Gala u plač kada je čula da koncerta neće biti, a samim tim ni kolica za njenog drugara – prodato je svega 30 karata. Svi su se za Uskrs uputili ka moru, a mi smo ih bezuspešno jurili po gradu i nudili ulaznice. Vila je to jedina ružna vest za sve vreme boravka u kampu...

Mama, ajmo u Španiju

Poslednji dan u Kočevju bio je bez posebnog plana i programa. Mislila sam da bi bilo dobro da i Gala i ja skoknemo do mora, kada je već tu, na sat i po vožnje, ali se njoj ideja nije dopala. Više joj se svidelo da šatamo po okolnim šumama, da bose gazimo po reci... Ni u Beograd nije htela da se vrati, imala je ideju da ostanemo da živimo u Sloveniji ili, ako ne to, onda da odmah otputujemo na neki drugi kamp - u Španiju.

Kako da prokrstarite svetom?

Volonterski kampovi organizuju se svake godine u skoro 90 zemalja sveta. A gde vas oni mogu odvesti i šta sve u njima možete da radite, pretražite na sajtu Mladih istraživača Srbije www.mis.org.rs. Obratite osebno pažnju na kampove koji imaju oznaku „porodični“. To znači da su otvoreni isključivo za roditelje sa decom ili da su otvoreni za sve, ali su i deca dobrodošla.

Tekst i foto: Manuela Graf

*Kraća verzija ove reportaže objavljena je u "Blic ženi" 27. juna 2011. godine



Povedime.Info
Povedime.Info
Povedime.Info
banner3
Copyright (c) 2016 by PovediMe.info. Crteži: Aca Sretenović, CMS: reSPOT
where to buy viagra in dublin ireland farmaco cialis prezzo buy viagra cheap online uk cialis rimini